Shoot if you dare

 Kako je lep. Kako je samo lep... Ima savršenu kožu. I njegove ruke koje mi pružaju zagrljaj u kom bih mogla umreti. Usne koje dodiruju moje usne, i tako mi ulepšaju dan. Obožavam da osetim njegov pogled na sebi. Tako mi prija. Sve sa njim mi prija, sve mi godi. Sve sem rastanka. Iako znam da ću ga ubrzo videti, kad mu vidim leđa, deo mene s njim odlazi.
I sada, dok ga gledam kako spava, kako mu se polako dižu i spuštaju grudi, želim da ostanem tu zauvek. Tu gde se osećam najsigurnije i gde znam da mi ništa ne moze oduzeti ovaj komad raja.
Ne želim da ga budim. Tako je smiren.
Dok otvara sanjive oči, zahvaljujem Bogu na svakom trenutku koji mi je poklonio sa njim. Jer sa njim je sve dragoceno. Nezamenljivo. Divno. Neprocenjivo. I uživam u tome što mu iznova ukrašavam lice osmehom i poljupcima. Njegova sreća me čini srećnom.

Nataly

Ulica. Mrak. Slabo ulično svetlo i mesečina osvetljavaju joj put do njenog sna. Do njega. U mraku već vidi njegovu siluetu. Sva drhti, njegova blizina je kriva za to. Srce skakuće kao malo dete.
Te oči, taj pogled...
Mora ostati smirena, on ne sme primetiti koliko je nervozna.
Pozdravljaju se.
Njegov kez omamio je njene usne da se razvuku u prelep osmeh. Da li on zna koliko je očarava?
Šetaju.
Oboje zbunjeni, ćute. On probija led i počinje priču. Već su se opustili, smeju se. Ona ga gleda zaljubljeno i pita se da li on primećuje taj pogled. Prstom joj pokazuje na obližnje stepenice. Seo je bliže njoj. Odjednom, nastala je ona tišina. Polako je svoje usne naslonio na njene. Tog trenutka, sve oko njih je nestalo i kao da se vazduh između njih zaustavio. Čuli su samo otkucaje onog drugog. Zagrilio ju je kao da više nikada ne želi da je pusti.
Nije je poznavao dugo, ali uvukla mu se pod kožu. Svaki njihov susret bio je poseban. Držao ju je kao malo vode na dlanu. Bio je divan prema njoj.
"Volim te." "I ja tebe." Sa samo dve reči ulepšao joj je dan. Sa samo tri usrećila ga je kao nijedna do sada jer je znao da govori od srca.
Kao i u svakoj vezi, postojali su problemi. Ljubomora, svađe, sve ih je odjednom snašlo. Taj osećaj da su strani jedno drugom bio im je nepoznat. Crni oblak stalno se nadvijao nad njih. Pokušali su da prebrode sve to. Prepreke su bile sve teže. Nekada jaki kao asfalt, sada su pucali kao komad stakla...

Nataly

Nekad mi ne prija ni muzika. Ni zvuk kapljica kiše koje dobuju po prozoru me ne opušta. I retko se smejem onako iskreno. Sve su to grčevi, izvajani mojom dobrom glumom.
Čudno je kako ti se život promeni za par nedelja. Kako počnes da radiš stvari za koje si do skoro pričao da nikada nećeš učiniti, kako razmišljaš na način na koji nikada do sada nisi razmišljao. Kao da se onaj stari ti sakrio duboko u tvojoj duši, a ti ne znaš da li da kreneš u potragu za njim, ili da ostaneš ovakav kakav si sad. Jer nekad si sebi dobar ovako. Mada, moraš priznati, retki su to momenti. Momenti kada pogledaš u ogledalo i zapravo ti se svidi tvoja sadasnjašnja ličnost.
Ponekad se zapitam kako sam postala ovakva. Šta me je to promenilo? Šta mi je to promaklo? Kopka me činjenica da nisam uvidela tako bitnu sitnicu. Šta se to u meni prelomilo pa sam ovakva?

Nataly